Vašington demantuje Teheran: para nema dok se ne ispune obaveze

Za Srbiju, čija spoljna trgovina i energetska računica zavise od stabilnosti šireg Mediterana i Zaliva, svaki nagoveštaj da se rat na Bliskom istoku privodi kraju ima neposrednu težinu, pa zato spor oko jedne brojke nije tehnička sitnica nego pitanje koliko je primirje zaista blizu. Sukob tumačenja izbio je pošto je iranski Mehr News objavio nacrt memoranduma u kojem se navodi da bi Teheran tokom šezdesetodnevnog pregovaračkog perioda dobio pristup imovini vrednoj 24 milijarde dolara. Visoki američki zvaničnik je za portal Axios tu tvrdnju odbacio kao spin, poručivši da nijedan fond neće biti oslobođen dok iranska strana ne ispuni obaveze iz dogovora.

Razlika između dve verzije nije kozmetička. Teheran predstavlja brojku kao znak dobre volje koji stiže odmah, dok je Vašington opisuje kao plaćanje po učinku, model u kojem se sredstva otključavaju u tranšama, korak po korak, tek pošto se provere konkretni potezi. Američka strana je posebno demantovala da Iran dobija bezuslovan pristup od 12 milijardi dolara pre isteka šezdesetodnevnog perioda, što je predstavljeno kao ključni ustupak u iranskom čitanju nacrta.

Zašto se Teheran i Vašington ne slažu oko iste cifre?

Odgovor leži u tome šta svaka strana želi da pokaže svojoj javnosti. Iranskom rukovodstvu odgovara da odmrznuta imovina deluje kao trenutni, opipljiv dobitak, jer pregovore brani pred tvrdolinijaškom domaćom publikom koja svaki kompromis posmatra sa sumnjom. Američkoj administraciji, naprotiv, odgovara da naglasi kontrolu i uslovljenost, kako bi pred Kongresom i saveznicima u regionu pokazala da nije reč o poklonu nego o nadgledanom procesu sa polugama pritiska.

Nacrt predviđa i obaveze na američkoj strani. Prema objavljenom tekstu, Vašington bi se obavezao da u roku od trideset dana ukine pomorsku blokadu, što bi za Teheran bio jednako važan signal kao i pristup zamrznutoj imovini. Time se aranžman pretvara u razmenu sa dva paralelna časovnika, jednim koji odbrojava do popuštanja blokade i drugim koji odbrojava do otključavanja sredstava, a upravo redosled i uslovljenost tih koraka ostaju najosetljivije mesto pregovora.

Treba imati u vidu i da nacrt nije nezavisno potvrđen. Zvanični tekst takvih sporazuma po pravilu se objavljuje tek posle potpisivanja, pa svaka verzija koja u međuvremenu procuri kroz medije nosi pečat strane koja ju je plasirala. To je razlog zbog kojeg ista rečenica iz istog dokumenta u Teheranu zvuči kao pobeda, a u Vašingtonu kao poluga.

Šta to znači za evropsku perspektivu i region

Brisel ovaj spor prati sa posebnom pažnjom, jer evropske kancelarije godinama nastoje da održe diplomatski kanal prema Iranu uprkos američkom sankcionom režimu. Visoka predstavnica EU više puta je ponavljala da je pregovaračko rešenje jedina održiva alternativa eskalaciji, pa bi i delimično odmrzavanje sredstava bilo posmatrano kao prvi konkretan korak ka deeskalaciji, a ne kao kraj krize.

Za zemlje jugoistočne Evrope, uključujući Srbiju, ishod ovih pregovora prelama se kroz cene energenata i predvidljivost pomorskih ruta kroz Mediteran. Smirivanje na Bliskom istoku obično znači niži rizik na tržištima i stabilnije cene goriva, dok bi raspad pregovora vratio neizvesnost koja se brzo preliva na ceo region. Upravo zato se i jedna brojka, 24 milijarde dolara, pretvorila u test poverenja između dve strane koje još nisu sele za isti sto sa potpisanim tekstom.

Verujete li da spor oko tumačenja jedne cifre može da sruši pregovore pre nego što se i potpišu, ili je reč o uobičajenoj diplomatskoj predigri?