SAD odbacuju iranske tvrdnje o 12 milijardi dolara

Vest koja na prvi pogled deluje udaljeno od Beograda zapravo dodiruje samu logiku po kojoj posrnuli mirovni sporazumi opstaju ili se raspadaju, a to je pitanje koje pažljivo prate i kancelarije na Zapadnom Balkanu. Iran i Sjedinjene Države izašle su iz istih pregovora u Švajcarskoj sa dijametralno suprotnim porukama o sudbini 12 milijardi dolara iranske imovine, i upravo taj raskorak otkriva koliko je dogovor o kraju rata i dalje krhak.

Iranski pregovarač i predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf objavio je da je u Švajcarskoj postignut dogovor o oslobađanju 12 milijardi dolara zamrznute imovine, i to u dve jednake tranše po šest milijardi. Sa američke strane stigao je gotovo trenutni demanti te slike. Visoki američki zvaničnik odbacio je tumačenje da novac samo treba da krene, uz formulaciju da je reč o dogovoru po principu plati za učinak, te da nijedan zamrznuti dolar neće biti oslobođen dok Iranci ne ispune obaveze koje su preuzeli.

Ko prvi ispunjava obavezu?

Spor nije oko cifre, nego oko redosleda. Teheran događaj predstavlja kao već izvojevan ustupak, dok ga Vašington vidi kao uslovno obećanje vezano za konkretne korake. Guverner iranske centralne banke najavio je da bi prvih 12 milijardi bilo usmereno na kupovinu osnovnih dobara i lekova, a sporazum dozvoljava da se prvih šest milijardi koristi upravo za tu namenu. Isti zvaničnik je, međutim, dodao da preostala zamrznuta sredstva neće biti ograničena samo na osnovne potrepštine, već i na druga dobra koja nisu pod sankcijama, čime se prostor za trošenje vidno proširuje.

Taj detalj objašnjava zašto Vašington insistira na sekvenci. Ako se novac može usmeravati i izvan uskog spiska lekova i hrane, onda mehanizam plati za učinak postaje jedina poluga kojom američka strana drži kontrolu nad tempom. Konačno potpisivanje obavljeno je tokom pregovora u odmaralištu Burgenštok u Švajcarskoj, mestu koje je već postalo neformalni simbol pokušaja da se rat zaustavi posredstvom neutralnog tla i diskretnog diplomatskog kanala.

Uz finansijski deo, sporazum nosi i opipljive ekonomske mere. Sankcije na izvoz nafte, petrohemiju i pripadajuće derivate suspendovane su do konačnog sporazuma, a olakšice se protežu i na bankarstvo, osiguranje i transport, sektore bez kojih iranska privreda ne može da unovči nijedno popuštanje. Suspenzija nije isto što i ukidanje, i ta razlika ostavlja objema stranama mogućnost da se povuku ako druga strana ne isporuči svoj deo.

Zašto je ovo važno i šire od Bliskog istoka?

Sankcioni režim retko se ruši odjednom, on se odmotava u tranšama, a svaka tranša je nova prilika za nesporazum o tome ko je šta već uradio. Upravo tu logiku pažljivo čitaju države koje zavise od stabilnosti energetskih tržišta i od predvidivosti velikih sila, među njima i Srbija, čije snabdevanje i cene osećaju svaki potres na bliskoistočnoj liniji. Evropske kancelarije takođe prate da li će švajcarski format izdržati prvi stvarni test isporuke, jer bi neuspeh vratio region u neizvesnost iz koje je teško izaći.

Za sada postoje dva tumačenja istog papira, iranski narativ o već oslobođenom novcu i američki narativ o uslovljenom obećanju, a između njih stoji jedna tranša od šest milijardi koja će pokazati čija je verzija bliža istini. Da li će prvi stvarni transfer potvrditi dogovor ili razotkriti da su strane potpisale dva različita teksta?