Kičić se vraća svojoj Odi radosti: kraj sezone u Ateljeu 212
Atelje 212 večeras u dvadeset časova daje reprizu komedije Oda radosti, prequel-a Noćnoj straži u režiji Gordana Kičića po tekstu Fedora Šilija, predstavu koja se od januarske premijere izvodi sa stalnim aplauzom.
Banka. Grof Andrenji ulazi sa sestrom Kremenom i pokušava da proda svoj stari hladnjak za gotovinu.
To je verovatno najjača scena „Ode radosti” i ona oko koje se posle januarske premijere okupila kritika. Iste te večeri u predstavi, isti banker dolazi Andrenjima na prijateljsku večeru, jer se u međuvremenu ispostavilo da su rođaci po drugoj liniji.
Predstava se večeras u 20 časova daje na velikoj sceni Ateljea 212, repriza pred zatvaranje sezone. Posle premijere 31. januara, beogradska kritika se podelila. Jedan deo je predstavu primio kao odličan komedijski rad ozbiljnog teatra. Drugi je zaključio da produkcija ne ide u koraku sa intelektualnom oštrinom Šilijevog teksta.
Repriza četiri meseca kasnije je vrsta testa. Predstave ovog tipa proveravaju se u drugoj polovini sezone, kada se vidi da li se publika vraća. Po dosadašnjoj popunjenosti sala, čini se da se vraća.
Šta prethodi „Odi radosti”
Komedija je formalno prequel „Noćnoj straži”, ranijoj Kičićevoj predstavi koja je u istom pozorištu pre dve sezone bila rasprodajni uspeh.
Glavni junaci su isti, ali u drugoj vremenskoj tački. Grof Andrenji i njegova sestra Kremena, koji su u prethodnoj predstavi postavljeni kao porodični likovi sa lažnim aristokratskim manirima, sada se vraćaju u predistoriju. Kako su zapravo izgubili novac, šta su odbacili, koja društvena formacija ih je proizvela.
Time se Kičić uvodi u rediteljski potez koji u srpskom savremenom pozorištu skoro ne postoji: seriju povezanih predstava sa istim likovima u različitim vremenskim tačkama.
Šta predstava radi, a šta ne
„Oda radosti” je u dramaturškom smislu jasno strukturisana. Šilijev tekst u prozi je ironičan, dramaturški se zasniva na nekoliko jakih scena (pomenute bankarske), koje se igraju sa preciznim tempom i sa glumačkom razigranošću koju je Kičić u razgovoru za Politiku nazvao „nivoom koji se ne uči nego dolazi sa godinama”.
Ansambl je solidno postavljen:
- Goran Šušljik kao Andrenji
- Anita Mančić kao Kremena
- Branislav Trifunović kao banker
- Jelisaveta Karadžić i Filip Đurić u ostalim ulogama
Predstava drži tempo i u drugoj polovini, koja je za komediju uvek najteža, jer se hemija ansambla brže umara nego što gledalac primeti. Kičić tu fazu rešava muzičkim segmentom, orkestralnom obradom „Ode radosti” iz Betovenove Devete, što je istovremeno tekstualna referenca naslova i dramaturški oslonac kojim se predstava zaokružuje.
Ono što „Oda radosti” ne radi dovoljno jeste produbljivanje socijalne dimenzije teksta. Šilijev tekst u prozi ima oštriju kritiku društva koje je, kako autor sam formuliše, „okrenulo od stvarnih vrednosti i izgubilo se u površnosti, lažima i manipulacijama”. Predstava taj sloj dotiče, ali sa lakšom rukom nego što tekst sugeriše.
To može biti rediteljski izbor, briga da se publika ne pretvori u didaktičnu poziciju, što za komediju zaista nije idealno. Može se čitati i kao izgubljena prilika.
Kičić kao reditelj
Gordan Kičić je u srpskom pozorištu pre svega glumac, sa zapaženim ulogama u Ateljeu 212, BDP-u i Madlenianumu. Poslednjih nekoliko sezona, ipak, polako pomera težište u režiju.
„Noćna straža” pre dve godine bila je njegov prvi veliki rediteljski uspeh: rasprodate sale, ozbiljno kritičko primanje. „Oda radosti” je drugi rediteljski potez sa Šilijem, sa istom kreativnom ekipom:
- kostimi: Tatjana Radišić
- scenografija: Vesna Popović
- muzika: Vladimir Pejković
To je već prepoznatljiv tim. Stalne rediteljske ekipe daju jezik koji se prepoznaje, što u srpskom pozorištu nije čest luksuz.
Kičićev jezik u režiji ima ograničen, ali jasan inventar. Brza dinamika. Glumački rad sa preciznim tempom. Kostimi sa preciznim epohalnim referencama. Scenografija koja je minimalna ali simbolički gusta. To je vrsta rediteljskog identiteta koju Atelje 212 nije imao decenijama.
Da li komedija može da kaže ono što tragedija ne može?
Komedije u srpskoj sezoni od pre par godina dominiraju, na nezavisnim scenama, ali i na velikim. To je odraz publike koja je umorna od dramskih opterećenja i traži teatar koji ne plaši nego razveseli.
Kičićeva komedija nije naivna. Socijalna kritika je ugrađena, ali glavni cilj ostaje zabava sa misaonim okvirom, što za savremenu publiku znači više nego što kritičari obično priznaju.
Karte večeras stoje između 1.000 i 2.500 dinara, što za drugu polovinu sezone nije visoka cifra. Sledeća repriza je 2. juna, posle čega Atelje pravi kratku pauzu pre BELEF-a, gde se „Oda radosti” ne nalazi u programu, ali se u jesenjem repertoaru sledeće sezone očekuje redovno.
Šta nakon „Ode radosti”
Kičić je u poslednjem intervjuu naveo da već radi sa Šilijem na trećoj produkciji iz istog narativnog univerzuma. Tema je sledeća generacija, deca likova iz „Noćne straže” i „Ode radosti”, a radni naziv je „Bestseler”.
Ako se taj rad ostvari, srpsko savremeno pozorište dobiće svoju prvu pravu rediteljsku trilogiju u prozno-dramaturškoj formi, kakvu u poslednjih trideset godina nismo imali. To bi bila i prilika da se vidi da li Kičićev rediteljski jezik može da se širi, ili je vezan za scene koje već zna kako da reši.
Šta mislite, da li savremeno srpsko pozorište može pravu socijalnu kritiku da iznese samo kroz komediju, ili tragedija i dalje ima svoje mesto?
