Preminuo Dragan Papić, idejni tvorac Idola i novog talasa
Oprostili smo se od beogradskog konceptualnog umetnika i fotografa, osnivača grupe Dečaci iz koje su nikli Idoli, čoveka koji je osamdesetih oblikovao domaći novi talas.
- Preminuo je Dragan Papić, beogradski konceptualni umetnik i fotograf, osnivač grupe Dečaci koja je prethodila Idolima.
- U oproštajima ga opisuju kao čoveka koji je izmislio Idole i domaći novi talas, jednog od pionira konceptualne umetnosti i nove fotografije osamdesetih.
- Dirljiv oproštaj objavljen 22. jula napisao je arhitekta Slobodan Maldini, opisujući Papićev stan kao unutrašnji muzej, ličnu kolekciju predmeta, fotografija i knjiga.
Postoji jedna slika koja o Draganu Papiću govori više od svake biografije: stan pretvoren u ono što je arhitekta Slobodan Maldini nazvao unutrašnjim muzejom, prostor u kome svaki odbačeni predmet, svaka fotografija i svaka knjiga dobijaju status eksponata jer je vlasnik verovao da svaki trag života nešto vredi. Taj čovek sa belim šeširom, tamnim naočarima i pogledom koji nikada nije tražio dozvolu, otišao je ovog jula, a sa njim i jedan od poslednjih glasova beogradske scene koja je umela da izbriše granicu između galerije i ulice.
Papić se u javnom sećanju najčešće vezuje za jednu rečenicu: da je izmislio Idole i novi talas. Formulacija je velika, gotovo mitska, i lako bi se mogla otpisati kao patetika oproštaja da iza nje ne stoji sasvim konkretan dramaturški luk. Pre nego što su Idoli postali sinonim za osamdesete, postojala je grupa Dečaci, njegov projekat, poluumetnički i polumuzički eksperiment iz koga je iznikla ekipa koja će kasnije definisati zvuk i ikonografiju čitave decenije.
Unutrašnji muzej jednog nepokorenog duha
Papić nije bio muzičar u klasičnom smislu i upravo je to njegova pozicija koju danas vredi razumeti. On je bio konceptualni umetnik, fotograf i autor koji je muziku posmatrao kao još jedan medij, ravnopravan sa slikom, performansom i kolažom. U vremenu kada je post-jugoslovenski kulturni prostor tek počinjao da testira sopstvene slobode, on je radio na preseku fotografije, novih medija i onoga što bismo danas nazvali vizuelnim identitetom, a tada je jednostavno bilo stav.
Njegova erudicija i posebna senzibilnost, kako ga opisuju oni koji su ga poznavali, nisu se pretvorile u institucionalnu karijeru, i to nije bio propust nego izbor. Papić je ostajao po strani, izvan zvaničnih kola i ideoloških svrstavanja, čuvajući intelektualnu slobodu i onda kada je to značilo ostati nevidljiv za zvaničnu istoriju umetnosti. Njegov stan kao instalacija bio je logičan kraj te logike: ako nećeš da pripadaš sistemu, sam ćeš sebi biti muzej.
Zašto je Papićev trag veći od jedne grupe?
Zato što se ne meri diskografijom nego uticajem koji se ne vidi na prvi pogled. Idoli su bili vidljiv vrh, ali ispod njega postojala je čitava mreža ljudi koji su verovali da umetnost ne mora da traži dozvolu, da fotografija može biti mišljenje, da odbačeni predmet može biti eksponat. Papić je bio jedan od onih koji su tu mrežu držali na okupu, ne kao lider nego kao katalizator, čovek oko koga se nešto dešavalo.
Ono što ostaje posle njega nije samo nostalgija za osamdesetim, nego pitanje koje je ceo život postavljao svojim radom: koliko slobode je jedna kultura spremna da podnese pre nego što je proglasi neredom. Beogradski novi talas bio je odgovor na to pitanje, a Papić jedan od njegovih tihih arhitekata. Sada, kada se od njega opraštaju rečima koje zvuče kao legenda, vredi se zapitati koliko takvih figura još imamo i da li smo ih ikada zaista slušali dok su bili tu?
