Četrdeset pet hiljada, ne odlazi, već se izgrađuje drugde
Procena KOMS i UN-a govore o 45.000 do 49.000 ljudi koji godišnje napuste Srbiju. Cifra je važna, ali način na koji o njoj pričamo važniji je od cifre.
U redu za pasošku kontrolu na Aerodromu Nikola Tesla, pre tri nedelje, u 5:40 ujutru, čuo sam dva sina koji su pratili oca u Berlin: jedan je rekao drugom “tata se ne seli, on samo ide na malo duže”. Otac, čovek od oko pedeset pet godina, sa jednim koferom, klimnuo je glavom kao da to potvrđuje. Sin koji je to izgovorio nije rekao laž. On je samo prevoditelj, na srpskom, fenomena koji u službenim statistikama ima drugačiji naziv.
Procene OECD i UN-a, koje navodi Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) u svojim godišnjim izveštajima, kažu da iz Srbije godišnje odlazi između 15.700 i 49.000 ljudi, dok češće citirana sredina iznosi oko 45.000. Bloomberg Adria objavio je analizu prema kojoj kumulativni godišnji gubitak za srpsku ekonomiju, kada se sabere izgubljeni BDP doprinos i ulaganja u obrazovanje onih koji odlaze, iznosi između 2,5 i 3 milijarde evra. Sve to je tačno. Ali brojevi ne objašnjavaju zašto sin u redu za pasošku kontrolu kaže “ide na malo duže”, dok njegov otac na isti rejs ima jednosmernu kartu.
Razlog je sociološki, ne ekonomski. U postsocijalističkim društvima koja su prošla razgradnju (Bolčić bi rekao “razaranje društva”, po naslovu antologije koju je 2002. priredio sa Anđelkom Milić) jezik kojim govorimo o emigraciji ne sledi stvarnost emigracije. Mi nemamo reči za masovno trajno iseljavanje. Imamo reči za “gastarbajter”, za “pečalbara”, za “studenta na razmeni”, za “stručno usavršavanje”. Sve te reči su privremene. Pretpostavljaju povratak. Reč “iseljenik” se u srpskom javnom prostoru koristi vrlo retko, jer bi njena upotreba zahtevala priznanje da je proces masovan, trajan i nije podložan korekciji standardnim politikama.
Kada brojevi prestaju da budu samo brojevi
Pogledajmo strukturu odlaska. KOMS u istraživanjima ponavlja: više od polovine mladih u Srbiji planira da napusti zemlju. Pri tome, žene odlaze u nešto većem broju nego muškarci. Najveće odredište je Nemačka, zatim SAD, Austrija, Švajcarska, Kanada. Skoro jedan od pet emigranata ima viši ili visoki obrazovni nivo. Kada se to sabere, dobija se profil koji ekonomska statistika zove “ljudski kapital”, a sociologija “demografska tačka preloma”. Razlika između to dve nije terminološka, ona je posledična. Statistika može da se kompenzuje fiskalnim merama, demografska tačka preloma ne može.
Drugi sloj problema je institucionalni. Strategija zapošljavanja Republike Srbije za period 2021-2026, koju je usvojila Vlada Srbije, predviđa da se 25.740 nezaposlenih lica u 2026. obuhvati finansijskim merama aktivne politike. To je broj od približno polovine onih koji godišnje napuštaju zemlju. Aktivna politika zapošljavanja se, u načelu, ne suprotstavlja emigraciji, ona se uglavnom okreće domaćem tržištu radne snage koje već postoji. Strategija ne govori o emigraciji kao o tržištu na kome se gubi konkurencija. Ona govori o nezaposlenosti kao o problemu kojim ćemo se baviti, kao da odlazak 45.000 ljudi godišnje nije, sam po sebi, oblik nestajanja nezaposlenosti.
Slovenački sociolog Rastko Močnik svojevremeno je pisao o “tranzicijskoj racionalnosti”, konceptu koji opisuje kako države u postsocijalističkom prelasku formiraju politike koje se ne tiču realnih stanja, već tabela. Tabela srpske aktivne politike zapošljavanja je uredna. Brojevi se sabiraju. To što ti brojevi ne uključuju 45.000 ljudi godišnje koji su rešili nezaposlenost na način koji nikoga u ministarstvu ne košta (osim u istom redu na aerodromu), ne pojavljuje se kao problem strategije. Strategija pretpostavlja da onaj koji ode prestaje da bude njena obaveza. To je tehnokratski tačno, sociološki neodgovorno.
Sada kontra-argument, koji treba da unesem sam. Postoji čitanje po kome je emigracija mladih iz Srbije normalan proces evropske integracije: ljudi su slobodni da se kreću, srpsko tržište rada nije sposobno da apsorbuje sve generacije, i u Nemačkoj se zarađuje četiri puta više nego u Beogradu. Po toj logici, država ne bi trebalo da emigraciju doživi kao gubitak, već kao individualni izbor pojedinaca koji koriste pravo na slobodno kretanje. Tu logiku delimično delim, ali samo delimično. Slobodno kretanje pretpostavlja da postoji mogućnost povratka u zemlju koja vredi vraćati se. Ako 86 procenata mladih (KOMS, anketa 2024) navodi da bi se vratili samo “ako se promeni sistem”, onda nije reč o slobodnom izboru, već o praktičnom prinudnom izboru. Razlika je pravna i etička.
Vraćam se na red za pasošku kontrolu. Otac sa jednim koferom je u 6:15 prošao kroz vrata, sin koji je rekao “ide na malo duže” ostao je sa drugim bratom, oboje sa pogledom prema staklenoj steni koja deli odlasčano područje od dolaznog. Tu staklenu stenu, fenomenološki, sociologija ne ume da opiše. To što se kroz nju vidi nije svet, već njegov nestanak. Otac koji odlazi nije ekonomski podatak, on je rupa u meri u kojoj domaće društvo gubi sposobnost da o sebi govori bez fikcije “privremenog odlaska”.
Šta sledi iz svega ovoga. Ne fiskalne mere, ne novi paketi pomoći porodicama (mada i to možda treba). Sledi jedna stvar koju nijedna vlast ne želi, jezička iskrenost. Kada bismo u javnom prostoru počeli da koristimo reč “iseljenik” tamo gde danas pišemo “mladi koji privremeno odlaze radi obrazovanja”, suočili bismo se sa fenomenom kakav jeste, a ne sa fenomenom kakvog bismo voleli da bude. Posle te male jezičke promene moguće je da bi i politike postale drugačije. Bez nje, statistika 45.000 godišnje ostaje to što jeste, podatak koji se ponavlja jednom u tri meseca, dok stvarnost ide u Berlin sa jednim koferom i sinom koji prevodi.
