Kafanska sociologija: zašto je umor već glasao

Kafana “Trandafilović” kod Glavne pošte u Beogradu, sreda 22. maj 2026. oko 11 časova. Tri penzionera za susednim stolom, jedan sa kafom i šljivom, drugi sa kafom i kiselom vodom, treći samo sa novinama. Prva rečenica koju sam čuo, posle deset minuta sedenja: “Pa ima nešto sa tim izborima, neće ići pre oktobra, čujem.” Druga: “Šta će ti ih, bre, biti gore.” Treća: “Ja sam glasao za sve, više neću ni za jednog.” Pauza od četiri minuta. Onda obnova istog razgovora, sa istim sastavom.

Ovu scenu ne donosim kao reportažu, donosim je kao sociološki uzorak. U svakoj manjoj beogradskoj kafani, posebno onima koje su u radnim satima pune penzionera, ovaj razgovor se odvija sa varijantama, ali sa istim ishodom. Iz njega se ne može izvući stranačka preferenca, jer su sve mogućnosti već istrošene. Iz njega se može izvući fenomen, koji bih nazvao “predizborni umor”, i koji je sociološki znatno ozbiljniji od standardne kategorije “nezainteresovanog birača”.

Standardni birački nemar, kakvog su, na primer, opisali američki politolozi Wattenberg i Aldrich u različitim studijama o opadanju izlaznosti od 1960-ih do danas, dolazi iz osećaja da pojedinačni glas ne pravi razliku. To je instrumentalna kalkulacija. Predizborni umor, kakav postoji u Srbiji 2026, dolazi iz drugog mesta. On dolazi iz iskustva da je svaki izbor u poslednjih dvadeset godina (parlamentarni 2008, 2012, 2014, 2016, 2020, 2022, 2024, lokalni i predsednički 2012, 2017, 2022) doneo isti operativni okvir, sa varijacijama u licima. Tri penzionera u “Trandafiloviću” ne kažu “neće biti razlike”. Kažu “biće gore”. To je važan distinkcija. Birač koji misli da neće biti razlike racionalno bira da ne ide. Birač koji misli da će biti gore, ne bira, on čeka.

Predsednik Aleksandar Vučić je izjavio, prema više izvora od početka maja, da će vanredni parlamentarni izbori biti raspisani između septembra i novembra 2026. To je vremenski okvir od oko 5 do 7 meseci, koliko je dovoljno za kampanju koja ne može da generiše ozbiljnu konkurenciju, ali je dovoljno da se opozicija razdvoji oko taktike. Premijer Đuro Macut je nekoliko nedelja kasnije izjavio da “stvar procene” i da nema žurbe. Te dve izjave su, gledane sociološki, deo iste komunikacione strategije: odlaganje datuma izbora dok se ne dođe do trenutka u kome je predizborni umor maksimalan. Što je umor veći, to je veća verovatnoća da će glasati samo oni koje stranački aparati izvedu na biračka mesta, a manja verovatnoća da će na njih izaći raznoliki, kritički birački kontingent.

Tu unosim kontra-argument, koji u ovom slučaju nije lak. Postoji čitanje, koje je posebno prisutno u opozicionim krugovima, po kome je predizborni umor u Srbiji 2026. drugačiji od istorijskog modela, zato što je proteklih osamnaest meseci proizvelo studentski pokret koji je mobilizirao novu generaciju koja prethodno nije izlazila. Po toj logici, neka stara penzionerska kafana ne reprezentuje gradsku i mlađu populaciju koja jeste mobilizovana. Demostatovo istraživanje iz aprila 2026. (objavljeno na portalu Autonomija) zaista pokazuje da se “građanski aktivizam” povećao u meri kakva nije zabeležena od 2000. godine. To je tačno. Ali aktivizam i izlaznost nisu ista kategorija. Studenti koji protestuju mogu, ali ne moraju, postati birači koji glasaju. Razlika između to dvoje je institucionalna, ne motivaciona.

Šta srpska politika gubi kada birač čeka

Sociolog Pierre Bourdieu, u zborniku “Politički ogledi” (Plon, 1981, srpski prevod Slobodanke Glišić, Centar za izdavačku delatnost Filozofskog fakulteta 2017) razvija ideju “političke nesposobnosti”, concept koji opisuje stanje u kome birači, opterećeni složenošću sistema, prepuste odlučivanje stručnjacima ili lokalnim posrednicima. To, kaže Bourdieu, nije nedostatak inteligencije, već posledica strukturalnih barijera koje sistem postavlja između građanina i institucija. Predizborni umor je upravo takva strukturalna barijera, samo što nije više ni političke nesposobnosti, nego naučene nemoći. Tri penzionera u “Trandafiloviću” su, u svojim životima, glasala za Miloševića, za Đinđića, za Koštunicu, za Tadića, za Nikolića, za Vučića. Svaki put su mislili da glasaju za promenu. Kada to nije proizvelo strukturnu promenu (a u nekim slučajevima jeste, ali u smerovima koje oni nisu birali), naučili su nemoć kao stav.

Ono što politički sistem može da uradi u takvoj situaciji nije sastavljanje “pobedničke koalicije”. Mašine koje obećavaju to se već dvadeset godina obećavaju. Ono što sociološki može da uradi jeste da prizna postojanje umora kao političkog faktora, i da na njega odgovori formatima koji nisu izborni. Konkretno, građanske skupove o kontroli javnih troškova, javne saslušanje funkcionera od strane građana, lokalna referenduma o konkretnim projektima (ne o “izvođenju vlasti”, što birača samo dodatno umara, već o tome da li će se napraviti garaža u Krunskoj ili neće). To su formati u kojima glas pravi razliku u roku od šest meseci, a ne u roku od četiri godine. Bez te paralelne politike, izbori 2026. biće izbori političkog umora, sa rezultatom koji će potvrditi ono što tri penzionera već znaju.

Vraćam se “Trandafiloviću”. Posle one prve runde razgovora, oko 11:25, drugi penzioner je rekao još jednu rečenicu, koja mi je izgledala kao zaključak za ceo dan: “Ako će opet ona ekipa, što da idem. Ako će neko drugi, ne znam ko je. Pa neka onda kompjuter izabere, isto bi izabrao.” Treći je ćutao. Prvi je platio dve kafe i jednu šljivu, ustao i otišao. Ostatak prepodneva su drugi i treći proveli ćuteći, sa povremenim listanjem novina. Kompjuter neće izabrati. Izabraće mašinerije stranaka koje znaju da je predizborni umor njihov glavni saveznik. Sociolog koji to razume mora to da napiše, i ako ga niko ne čita, zato što je to jedini način da se barem zapiše, ako ne i promeni.