Studentski plenum kao politički format: deklaracija umesto liste

U autobusu 26, u utorak 26. maja oko podneva, dve studentkinje sa Filozofskog razgovaraju o plenumu koji je bio dva dana ranije. Jedna kaže: “Mi nismo stranka, ne moramo da budemo lista.” Druga odgovara: “Ali ako nismo lista, šta smo?” Prva ćuti deset sekundi, gleda kroz prozor, i kaže: “Smo deklaracija.” Ostatak autobuske vožnje provele su u tišini. Iz te tišine, sociolog ne čuje neodlučnost. Čuje težinu izbora koji je upravo izgovoren.

Studentski plenumi koji se odvijaju širom Srbije od kraja 2024. godine, intenzivirani posle protesta na Slaviji 23. maja na kome je bilo više od sto hiljada okupljenih, ovog jutra su se, prema saopštenjima više plenuma, opredelili da svoju političku aktivnost koncentrišu na izradu zajedničke deklaracije i nove faze blokada, umesto da formiraju izbornu listu za jesenje parlamentarne izbore. Ova odluka je u medijskom čitanju često predstavljena kao slabost pokreta, kao priznanje da pokret nije sposoban da pređe iz protestne u izbornu logiku. Sociolog bi morao da kaže suprotno. Odluka da se izabere deklaracija, a ne lista, jeste sociološki zreo izbor koji odgovara unutrašnjoj prirodi plenumskog formata, i koji bi, paradoksalno, mogao biti efektivniji politički instrument od izborne kampanje u uslovima srpske 2026.

Da bi se ovo razumelo, mora se prvo razumeti šta je plenum kao politički format. Plenum nije sastanak. Nije ni skupština stranke. Plenum je, u tradiciji koja seže od pariske Komune iz 1871. preko sovjetskog Petrograda 1917. do studentskih okupacija na Sorboni 1968. i hrvatskih plenumskih okupacija filozofskih fakulteta 2009, format u kojem se odluke donose direktnom diskusijom i konsenzusom svih prisutnih, bez stalnog liderstva i bez delegiranja. To je antihijerarhijski format po dizajnu. Sociolog Erik Olin Wright, u svojoj studiji “Envisioning Real Utopias” (Verso, 2010), o ovakvim formatima govori kao o “stvarnim utopijama”, praksama koje proizvode demokratiju u svakom svom činu, ne samo na izlazu. Plenumski format, dakle, nije slučajno nehijerarhijski, on je tako konstruisan jer bi svaka hijerarhija u njemu uništila ono što plenum jeste.

Iz toga sledi važna posledica. Plenumski pokret koji bi se transformisao u izbornu listu morao bi da donese odluku koja je strukturalno suprotna njegovoj prirodi. Morao bi da bira lidera, da postavlja program, da donosi taktičke odluke koje neki članovi neće podržati, da prihvati hijerarhiju koja je u svakom drugom kontekstu plenum odbacivao. To bi bila samodestrukcija formata. Slovenački sociolog i filozof Slavoj Žižek, u eseju “The Year of Dreaming Dangerously” (Verso, 2012), o sličnim transformacijama Occupy pokreta iz 2011. piše kao o “klopci institucionalizacije”. Pokret koji u trenutku rasta odluči da se uguši u stranačkoj formi, izgubi svoj politički kapital pre nego što ga preda. Studenti koji u utorak na autobusu razgovaraju o tome da li su lista ili deklaracija, izgovaraju, u sociološkim terminima, najprecizniju moguću dijagnozu svoje situacije.

Tu unosim kontra-argument, koji je u ovom slučaju ozbiljan i koji ne smem da preskočim. Postoji čitanje, koje se može čuti od onih koji odavno učestvuju u opozicionoj politici, po kome je odluka studenata da ne formiraju listu zapravo politički luksuz koji oni mogu sebi da priušte zato što ne snose posledice. Po toj logici, sto hiljada ljudi koji su izašli na Slaviju nemaju izborni izraz, parlament ostaje u sastavu koji je proizveo Senjak, izborni zakoni se menjaju kozmetički, i pokret koji odbije da se prevede u glasove odbija da bude ozbiljan politički faktor. Argument ima svoju snagu. Ja bih mu odgovorio na sledeći način. Politički efekat pokreta ne meri se samo brojem mandata. Meri se i sposobnošću da promeni okvir rasprave. Studentska deklaracija koja bi javno postavila pet ili sedam zahteva, sa rokovima i sa mehanizmima nadzora, mogla bi da postane referentni dokument prema kome se mere sve buduće koalicije i sve buduće vlade. To nije manje efektivno od izborne liste koja bi osvojila pet procenata. U mnogim slučajevima, to je efektivnije.

Kome se obraća deklaracija ako nije obraćanje glasačima

Ovde se otvara pitanje na koje plenumi moraju da odgovore, ako žele da deklaracija ne ostane samo akademski dokument. Deklaracija se ne obraća biračima u tradicionalnom smislu. Ona se obraća javnoj sferi, u onom smislu u kojem je nemački filozof Jürgen Habermas, u knjizi “Strukturalne promene javnosti” (1962, srpski prevod Đurđa Strsoglavec, Vladimir Petrović, V. B. Z. 2012) definisao javnost kao prostor u kojem se ravnopravnim argumentom oblikuju zajednički standardi. Deklaracija koja ne uspe da prodre u taj prostor (zato što ostane previše opšta, zato što ne ponudi merljive kriterijume, zato što ne obezbedi sistem nadzora) postaje deklarativna deklaracija, što je oksimoron. Deklaracija koja uspe, postaje politički instrument bez stranke. To je redak fenomen u srpskoj javnoj sferi, ali nije nemoguć. Slično su funkcionisali, u različitim periodima, dokumenti poput Memoranduma SANU iz 1986. (sa svim njegovim spornim sadržajem) ili Predloga civilne platforme za izbornu reformu iz 2017, koji je obavezao učesnike Dijaloga o izbornim uslovima na izvesne korake.

Studenti, dakle, biraju format koji je redak ali koji je sociološki utemeljen. Druga studentkinja u autobusu je postavila pravo pitanje: ako nismo lista, šta smo. Prva je dala odgovor koji je istovremeno skroman i ambiciozan: smo deklaracija. Skroman zato što ne obećava mandate. Ambiciozan zato što obećava nešto teže, da promeni standarde po kojima se rasprava vodi. Ako deklaracija bude konkretna, ako sadrži merljive zahteve oko izbornih uslova, oko sudskog sistema, oko medijskog okruženja, i ako bude održavana godinama, ona može biti ono što izbori nisu uspeli, a što su uvek obećavali. Može biti dokumentovani okvir za polaganje računa. Vraćam se autobusu 26. Kada su dve studentkinje sišle kod Slavije, jedna je rekla drugoj, već na pločniku: “Pa hajde da napišemo nešto što bi nas obavezivalo i posle protesta.” Iz te jedne rečenice, sociolog vidi razliku između pokreta koji se pripremaju da nestanu kada protesti utihnu, i pokreta koji se pripremaju da nadžive trenutak svoje vidljivosti. Plenumi koji su ovog jutra izabrali deklaraciju, izabrali su, čini mi se, ovu drugu stranu.