Foucault u kafiću: mobilni telefon i pristanak na nadzor

U petak po podne, u kafiću na Dorćolu, sedeo sam za stolom uz prozor. Pred sobom sam imao kafu i sveskicu. Pored susednog stola, devet ljudi sedelo je na dva spojena drvena stola. Svako od njih je u nekom momentu, tokom četrdeset minuta koje sam tu proveo, gledao u svoj telefon. To nije bila pojedinačna scena, već normalan ritam kafe.

Pokušao sam, iz profesionalne deformacije, da brojim koliko puta je svaki od njih telefon podigao. Po mom konzervativnom računanju, srednji broj podizanja telefona po osobi za četrdeset minuta bio je dvadeset jedan. Najviši je bio kod žene od oko trideset pet godina, koja je telefon podigla trideset i četiri puta. Najniži kod čoveka od šezdesetak godina, koji je telefon podigao samo devet puta, ali ga ni jednom nije spustio sa stola.

Ono što me je u toj sceni pogodilo nije bilo broj podizanja. Pogodilo me je to što je svako od njih bio aktivno spojen na sistem aplikacija u tom trenutku, ali niko od njih ne bi mogao da kaže koja se aplikacija aktivno koristi, koji se podaci u tom trenutku prenose, kome i sa kojom svrhom.

Pivot na Foucaulta

Pivotujem na sociologiju nadzora, kako ju je formulisao francuski filozof Michel Foucault. U knjizi “Nadzirati i kažnjavati, rađanje zatvora” (Gallimard, 1975, srpski prevod, Karpos, 2016), Foucault je razvio pojam panoptikona, posvojen iz Jeremy Benthamovog dizajna zatvora iz 1791. godine. Foucaultova ključna tvrdnja glasi:

Bitno je da osoba koja se nadzire zna da je može nadzirati u svakom trenutku, ali da nikada ne može biti sigurna da je u tom trenutku zaista nadziraju. Ta nesigurnost je dovoljna da reformuliše ponašanje, čak i kada nadzornik nije aktivno prisutan.

Foucault je pisao o panoptikonu kao arhitekturi zatvora, fabrike, škole, bolnice. Pisao je u sedamdesetim, kada još nije bilo ni interneta, ni mobilnih telefona, ni aplikacija. Ali njegova analiza je u digitalnom dobu postala precizniija nego što je sam mogao da predvidi.

Devet ljudi za stolom u kafiću na Dorćolu nije pod aktivnim nadzorom. Niko ih ne posmatra. Nema centralnog operatera koji čita njihove poruke. Ali oni postupaju kao da bi mogli da budu nadzirani. Niko ne piše političku poruku koju ne želi da neko vidi. Niko ne kuca rečenicu koju ne želi da algoritam pohrani. Niko ne pretražuje sadržaj koji ne želi da bude zabeležen u istoriji pregleda.

Pristanak je bio dat, formalno, prilikom instalacije svake aplikacije. Ali pristanak se ne pamti, jer je upakovan u dokumenta od dvadeset strana koje niko ne čita.

Šta tačno sve znaju aplikacije

Da bih izbegao apstraktnost, navodim šta konkretna tipična srpska aplikacija danas obrađuje, kada je u zadnjem planu otvorena na vašem telefonu. Spisak je sastavljen na osnovu pregleda uslova korišćenja četiri velika srpska digitalna brenda, koje neću imenovati pojedinačno, jer ova analiza nije o njima, već o strukturi:

• preciznu lokaciju ažuriranu svakih nekoliko sekundi
• listu aplikacija koje su otvorene u istom periodu
• istoriju kupovine sa drugim aplikacijama istog vlasnika
• vreme buđenja i vreme zaspljanja izvedeno iz prvih i poslednjih klikova dana
• mrežu kontakata sa kojima razmenjujete poruke, sortiranu po učestalosti

Ovo nije teorijski okvir, ovo je standardna funkcionalnost. Pristanak se daje prilikom prvog pokretanja aplikacije, najčešće u jednom kliku, najčešće bez čitanja teksta.

Kontra-argument o slobodi izbora

Tu dolazi kontra-argument koji se često čuje kada se tema digitalnog nadzora pokrene. Po toj logici, korisnik je slobodan da ne instalira aplikaciju. Ako su uslovi neugodni, postoji izbor da se aplikacija ne koristi. Niko nikoga ne tera da koristi društvene mreže, taksi aplikacije ili aplikacije za isporuku hrane.

Argument je formalno tačan, ali sociološki nije iskren. Život u urbanoj sredini Srbije 2026. godine bez bar pet osnovnih aplikacija je u praksi izolovanost koju ljudi sebi ne mogu da priušte. Bankarska aplikacija je gotovo obavezna, jer bankarska šaltera u centru grada nema dovoljno. Aplikacija za isporuku hrane je opcija koju komšije i kolege koriste, pa odbijanje znači društvenu razliku, ne samo praktičnu. Aplikacija za grupni razgovor je gde se porodična komunikacija odvija, pa neuključivanje znači gubitak veze sa rodbinom.

Foucault je o tome pisao indirektno. Pristanak nije slobodan kada je odbijanje pristanka u praksi gubitak osnovne društvene funkcije. To je, kako kaže Foucault, disciplina pristanka, koja deluje bez nasilja, ali deluje.

Naša ćutanja oko sopstvene transparentnosti

Vraćam se devetorici za stolom na Dorćolu. U jednom trenutku, žena od trideset pet godina pokazala je nešto na telefonu suprugu pored sebe. On je pogledao, nasmejao se, vratio se svojoj kafi. Pomislio sam, da li bi se isto smejao kada bi znao da je taj sadržaj u tom trenutku preneo do servera neke kompanije u Frankfurtu, gde je postao deo modela koji predviđa šta će kupiti za godinu dana, kako će glasati na sledećim izborima, da li mu se brak približava krizi.

Ovo ne pišem da bih izazvao paranoju. Pišem da bih izneo sociološki nalaz. Srpsko društvo, kao i mnoga druga, hoda kroz najveću promenu strukture privatnosti u istoriji, sa potpunom mirnoćom, kao da se ništa ne dogodja.

Pitanje koje ostaje, i koje delim sa onima koji su dovde stigli, glasi otprilike ovako. Ako pristanak nije iskreno dat, jer je u praksi nemogućno odbiti, da li je on uopšte pristanak. I, što je sociološki teže pitanje, koliko bi nas spremno bilo da, recimo, sutra počne strogo poštovanje takvog pristanka, sa svakom porukom čitljivom na javnom ekranu pre nego što je pošaljemo.