163 amandmana, pet preporuka: aritmetika koja se ne sabira

Stari kolega koji je dvanaest godina radio u Republičkoj izbornoj komisiji, danas penzioner u Topčiderskoj brdo, kaže mi nedavno preko kafe da je naučio jedno pravilo: ako sednica RIK-a traje kraće od tri sata, znači da je sve oko izbora već dogovoreno pre sednice. Ako traje duže od osam, znači da niko ne zna šta radi. Najgore su, dodaje, one sednice koje traju tačno pet sati, “jer to znači da ćemo dobiti zakon koji izgleda kao zakon, ali nije”.

Ovih dana smo dobili upravo takav zakon. Skupština Republike Srbije usvojila je 21. maja set izmena izbornih zakona, posle rasprave o 163 amandmana podnesenih na četiri zakona: o izboru predsednika Republike, o izboru narodnih poslanika, o lokalnim izborima i o Ustavnom sudu. Predlagač je Miroslav Petrašinović iz SNS, koji je u obrazloženju naveo da je predlog u skladu sa preporukama ODIHR misija. Opozicija u sali nije bila u trenutku usvajanja. Pet od ukupno dvadeset pet ODIHR preporuka je usvojeno.

Razmišljam o brojevima. Pet od dvadeset pet je dvadeset procenata. To nije statistička slučajnost. To je uredno iskalibrisana cifra, dovoljno velika da se može stati pred Brisel sa tvrdnjom “preporuke su delimično usvojene”, dovoljno mala da nijedan od ozbiljnih problema izbornog procesa (funkcionerska kampanja, pritisak na birače, kontrola nad medijima, “bugarski voz”, pritisak na članove biračkih odbora) nije ni dotaknut. Posao izbornog reformatora u Srbiji, ako uopšte to zanimanje postoji, jeste umetnost u kojoj se kalibracija zove zakonodavstvo.

Šta to znači sociološki. Politolog Dušan Spasojević iz Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) je u više svojih analiza, među kojima je studija “Stanje izbornog sistema u Srbiji” (CRTA, 2024), pokazao da se srpski izborni sistem od 2008. godine sistematski razvija u pravcu kontrolisanog ishoda. Ne falsifikuje se uvek, ne pritiska se uvek, ali se uvek odlučuje da problem koji bi mogao biti rešen pravnim sredstvima ostane na nivou političke kontrole. Pet preporuka koje su sada usvojene su tipičan primer: tehnička pravila o registraciji birača, formalnosti oko kandidatskih listi, prozirnost finansiranja kampanje na način koji ne dotiče struktura. Dvadeset preporuka koje nisu, to je ono što ostaje.

Sada moram da unesem kontra-argument, jer komentar bez kontra-argumenta je propaganda, ne komentar. Postoji čitanje po kome je svaka usvojena preporuka, ma koliko mala, korak napred. Po toj logici, bolje pet od dvadeset pet nego nula od dvadeset pet, što je bila norma u prethodnim sazivima. Postoji takođe argument da Skupština ne može jednim potezom usvojiti sve, jer bi ozbiljnije reforme zahtevale promenu Ustava (na primer, status Republičke izborne komisije kao stalnog i nezavisnog tela). U principu se sa to dvoje može složiti. U praksi, problem je drugačiji: kada vlast bira koje preporuke će usvojiti, ona u istom potezu bira koje neće. Izostavljanje 20 stvari je politički čin jednako jak kao usvajanje 5.

Pomislio sam, sve vreme dok sam ovo pisao, na onu rečenicu Pierra Bourdieua iz “Politike” (zbornik tekstova, 2002): “Polje moći se opisuje istovremeno onim što ulazi u zakon i onim što iz njega bude izbačeno.” U Srbiji 2026. godine, ono što je izbačeno iz zakona je ozbiljnost. Reforma izbornog sistema bez funkcionerske kampanje, bez kontrole nad javnim servisom u kampanjskom periodu i bez pritiska na biračke odbore, nije reforma izbornog sistema. To je reforma fasade.

Treba pomenuti da i kontra-strana ne deluje samouvereno. Opozicija, koja je u trenutku usvajanja napustila salu, nije ponudila alternativni paket amandmana koji bi bio koherentan. Lazović iz Zeleno-levog fronta je tačno pomenuo “pritisak na biračke odbore, bugarski voz, kontrolu medija”, ali to nije dovoljno za kontra-predlog. Opozicija u Srbiji decenijama bira napuštanje sale umesto zakonodavnog poslovnog rada. Razlozi su razumljivi (manjinski poslanici stvarno nemaju proceduralni put da menjaju većinski zakon), ali napuštanje sale je takođe komunikaciona poruka, a poruka je “mi nemamo predlog koji bismo branili do kraja”. Saopštenja su jeftina, amandmani su skupi.

Vraćam se kolegi iz RIK-a sa kafe u Topčiderskom brdu. On je, posle moje primedbe da je ovo “fasadni zakon”, rekao stvar koja me je zaustavila: “Nije fasadni, on je upravo tačno onoliko zakon koliko je potrebno.” Mislio je da je odbrana, ali to je istovremeno najpreciznija optužba. Zakon koji je tačno onoliko zakon koliko je potrebno, ni više ni manje, nije zakon u smislu propisa koji obavezuje jednako sve. To je instrument. Instrument zna razliku između onoga ko ga drži i onoga na koga se primenjuje.

Posle jesenjih izbora, koje je predsednik najavio između septembra i novembra 2026, vraćaće se ova istorija. Brisel će reći da su preporuke “delimično usvojene”, domaća opozicija će reći da su izbori “nepravedni ali ne nelegitimni”, vlast će reći da je “pravna država funkcionisala”. Sve tri rečenice mogu biti tačne istovremeno, i to je upravo problem javne sfere koja je naučila da govori o izborima u terminima koji se ne sabiraju. Aritmetika pet od dvadeset pet nije aritmetika. Ona je naracija. A naracija ima autora.

Ostaje, na kraju, jedno pitanje kome se domaća medijska sfera retko vraća. Šta uradi birač koji se nađe u sistemu u kome je svaki izborni ciklus tehnički korektniji od prethodnog, a političke posledice tih izbora ostaju iste? Onaj koji žali strukturu, ne ide na biračko mesto. Onaj koji veruje da glasanje vredi, ide. Iz toga sledi paradoks koji opisuju i kolege iz CRTA: birački aparat se postepeno svodi na one koji ne primećuju problem, dok oni koji ga primećuju izlaze iz sistema. Reforma izbornog zakona koja stvarno zaslužuje to ime morala bi prvo da vrati ovu drugu grupu, ne da im garantuje pobedu, već da im da razlog da glasaju. Pet usvojenih preporuka, na žalost, taj razlog ne sadrži.