Baka i unuk imaju isti ekran, ali ne istu Srbiju

Pre nekoliko nedelja, u poseti porodici starije prijateljice u Mirjevu, primetio sam scenu koja se posle tog vikenda nije skinula sa mojih misli. Petak uveče, oko devet i petnaest. Baka od sedamdeset devet godina sedi na sofi sa unukom od trinaest. Sedi tako da im se ramena dodiruju.

Oboje gledaju u svoje telefone. Baka ima Samsung iz 2019. godine sa krupnim ikonama. Unuk ima iPhone 14 mini, koji mu je za rođendan kupila tetka iz Nemačke. Razlika u uređajima je minimalna. Razlika u sadržaju prevazilazi sve razlike koje smo pre tri decenije pripisivali generacijama bez ekrana.

Dva feeda u istoj sobi

Baka skroluje Facebook. U njenom feedu prevladavaju tri vrste sadržaja:

• fotografije rodbine i kumstva sa proslava, koje su mahom postavili oni stariji
• sponzorisani postovi srpske vlade i lokalnih političkih stranaka, posebno klipovi sa Pinka i Happy TV-a
• članci iz Kurira o estradnim aferama, dijetnim savetima, vesnim hroničnim bolestima penzionera

Unuk gleda TikTok. U njegovom feedu prevladavaju klipovi srpskih sportskih komentatora o NBA finalu, video-eseji od Joe Rogan klipova sa srpskim titlovima, edit-ovi sa Travis Scott pesmama, i sve to izmešano sa par strimera koji o Hrvatskoj govore podrugljivo na način koji je njemu samo zabavan, ne pretpostavlja istorijski okvir.

Baka i unuk, u istom satu, u istoj prostoriji, na razdaljini od jednog ramena, žive u dva potpuno nepovezana medijska sveta.

Margaret Mead nije više dovoljna

Pivotujem na sociologiju medija i algoritma. Ovo nije generacijski jaz u tradicionalnom smislu. Generacijski jaz u smislu u kome ga je opisivala američka antropološkinja Margaret Mead 1970. godine (knjiga “Kultura i obavezivanje”, Doubleday) odnosi se na razlike u vrednostima i normama između starijih i mlađih.

Mead je tvrdila da se u 20. veku dogodila istorijska promena u kojoj mladi više ne uče od starih, nego stari uče od mladih (otud popularna fraza “prefigurativna kultura”).

Baka i unuk iz Mirjeva nisu u prefigurativnoj kulturi. Baka ne uči od unuka. Unuk ne uči od bake. Oni jednostavno žive u dva paralelno postojeća sveta koji se sastaju u trenucima kao što su večera i nedeljno pranje veša, ali se sociološki ne preklapaju.

4 odsto i 6 odsto

Tu je važno uneti podatak. Prema istraživanju IPSOS Adria iz aprila 2026, prosečan srpski tinejdžer (uzrast 12-17) provede 4 sata i 22 minuta dnevno na društvenim mrežama, sa TikTok-om i Instagramom kao primarnim platformama. Prosečan penzioner (uzrast 65+) provede 2 sata i 41 minut dnevno, sa Facebook-om kao gotovo jedinom platformom.

Ovo je sociološki značajno, ali manje od onoga što sledi. Iste studije pokazuju da samo 4 odsto tinejdžera i 6 odsto penzionera dele bar jednu društvenu mrežu. Drugim rečima, oni se ne sreću u digitalnom prostoru čak ni slučajno. Algoritmi koji im pružaju sadržaj rade po potpuno različitim kriterijumima, koji optimizuju za potpuno različite afektivne profile.

Šta srpsko društvo gubi kada se generacije ne dele istu vest

Sociolog Pierre Bourdieu, u jednom intervjuu iz 1996. godine objavljenom u “Sur la télévision” (Liber-Raisons d’agir, srpski prevod, Beograd 2008), upozorio je na fenomen koji je on zvao “ono što televizija stvara između dva člana iste porodice”.

Bourdieu je tvrdio:

Televizija ima specifičan kapacitet da, čak i kada se gleda u istoj prostoriji, deli porodicu na različite emocionalne klastere.

Tačno trideset godina kasnije, primenjen na algoritamske medije, Bourdieuov uvid postaje još snažniji. Ono što je televizija delom radila, algoritmi rade u strožijem obliku. Baka u Mirjevu nije samo gleda Facebook umesto da gleda RTS sa unukom. Ona gleda potpuno individualizovan Facebook, oblikovan njenim kliktevima, njenim trajanjem pažnje, njenom dijetnim profilom u algoritamskom mediju.

Unuk gleda potpuno individualizovan TikTok, oblikovan na isti način. Postoje statistički gotovo paralelni odsutni gledaoci, u istoj sobi, sa istim DNK, ali sa različitim simboličkim univerzumom.

Fisher i spora otmica budućnosti

Sociolog Mark Fisher, u knjizi “Capitalist Realism” (Zero Books, 2009, srpski prevod, Fakultet za medije i komunikacije 2015), opisuje fenomen koji on naziva “the slow cancellation of the future”, spora otmica budućnosti.

Fisher je tvrdio da kapitalizam u 21. veku ukida zajedničku futuralnu maštu kroz pretvaranje svakog kulturnog proizvoda u nišu pojedinačnog ukusa. Fisherova analiza pisana je za zapadnu kulturnu situaciju, ali u Srbiji 2026. dobija novi sloj.

Baka i unuk iz Mirjeva ne dele budućnost, jer ne dele ni sadašnjost. Baka misli da je sadašnjost ono što vidi na Facebook-u, što je ne tako daleko od sadašnjosti Pink televizije. Unuk misli da je sadašnjost ono što vidi na TikTok-u, što je nešto sasvim drugo. Kada se jedno veče u toku večere razgovara o tome šta se desilo “danas”, oni se razlikuju i u tome šta su podaci, ne samo u tumačenju.

Tehnokratski kontra-argument koji ne stoji

Tu mora doći kontra-argument. Postoji čitanje, koje često čujem u tehnokratskim krugovima, po kome je generacijski jaz oko medija problem koji rešava digitalna pismenost. Po toj logici, ako bismo unuke i bake obučili da razumeju algoritamsko filtriranje, oni bi mogli da sa svojim ekranima žive svesnije i da sami premoste razlike u sadržaju.

Argument ima svoju težinu, posebno za zapadne demokratije sa razvijenom medijskom pismenošću u kurikulumu osnovne škole. U Srbiji, međutim, ovaj kontra-argument je teško održiv.

Medijska pismenost je u srpskim osnovnim i srednjim školama zastupljena na nivou jednog ili dva časa u petogodišnjoj razrednoj nastavi. Penzioneri, kojih u Srbiji ima oko 1.700.000 (RZS, 2026), gotovo nikako nemaju strukturirani pristup obrazovanju o algoritmima. Bez paralelne strukturirane edukacije, razlika između bake i unuka neće biti premoštena tehnokratski. Ona će se nastaviti, sve dok se baka i unuk ne nađu u prostoru koji im nije ekran.

Posna pita, dve drukče gledanja

Vraćam se Mirjevu. Oko 22:00, baka je ustala, otišla u kuhinju i napravila čaj. Pri povratku, unuku je ponudila jednu posnu pitu, koju je on prihvatio i nastavio da skroluje.

Baka je sela nazad i, posle nekoliko minuta tišine, rekla unuku rečenicu koja mi je ostala zapisana u notesu: “Što ti je sve to lepše od onoga što gledaš sa mnom, neka, ja sam stara, dosta sam gledala.”

Unuk je podigao glavu, nasmejao se ljubazno, i odgovorio: “Bako, nisi ti gledala manje od mene, samo si gledala drukče.”

Tačno je oboje. Baka je za sedamdeset devet godina videla više nego što unuk vidi za trinaest. Ali ono što baka gleda sa svog ekrana nije isti ekran kao unukov, čak iako su uređaji slični.

Pitanje koje ovome ostaje pripada nama svima koji još uvek vidimo i baku i unuka. Da li je porodica koja deli sofu, ali ne deli sadržaj, još uvek porodica u istom smislu u kome smo je pre trideset godina znali. I šta sa porodicom radimo, ako joj zajednička soba više nije zajednički svet.