Ukrajinski dron pogodio najveću moskovsku rafineriju
Napad iz daljine od oko 500 kilometara obustavio rad Moskovske rafinerije nafte u vlasništvu Gazprom Njefta, oštetivši primarni pogon nadomak Kremlja.
- Ukrajinski dron je 16. juna izazvao požar i obustavu rada najvećeg rafinerijskog pogona u moskovskom regionu.
- Rafinerija u vlasništvu Gazprom Njefta nalazi se u četvrti Kapotnja, oko 15 kilometara od Kremlja.
- Oštećen je primarni pogon koji čini 53 odsto kapaciteta postrojenja, a udar je izveden sa oko 500 kilometara.
- Ukrajinski napadi na ruske rafinerije udvostručeni su od početka 2026, uz pad proizvodnje goriva.
Za Srbiju, koja gorivo i dalje vezuje za ruski energetski lanac preko vlasničke strukture domaće naftne industrije, svaki udar na ruske prerađivačke kapacitete nije daleka vest nego stavka koja se vidi u logistici snabdevanja i u ceni na regionalnom tržištu. Zato napad koji je 16. juna obustavio rad Moskovske rafinerije nafte zaslužuje pažnju i izvan ratne hronike: reč je o postrojenju koje prerađuje preko 11 miliona tona nafte godišnje i koje je dosad delovalo kao geografski nedodirljivo.
Dron je pogodio rafineriju u četvrti Kapotnja, na svega petnaestak kilometara od Kremlja, izazvavši požar i prinudnu obustavu rada. Gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin potvrdio je štetu i naveo da nije bilo žrtava. Postrojenje je u vlasništvu Gazprom Njefta, naftnog ogranka ruskog energetskog giganta, i predstavlja najveći prerađivački pogon u širem moskovskom regionu. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski izjavio je da je rafinerija pogođena sa udaljenosti od oko 500 kilometara, čime je Kijev poručio da dubina ruske teritorije više nije zaštita.
Zašto je ovaj udar drugačiji od prethodnih?
Razlika nije samo u meti nego u domašaju. Najveći deo ranijih ukrajinskih napada na rusku energetsku infrastrukturu odnosio se na rafinerije u graničnim ili jugozapadnim oblastima, dohvatljive sa relativno kratke distance. Udar u Kapotnji pomera tu granicu duboko u zaleđe, na postrojenje uz samu prestonicu, što ruskoj protivvazdušnoj odbrani postavlja pitanje koje do sada nije moralo glasno da se izgovori. Oštećen je primarni pogon, jedinica koja čini čak 53 odsto ukupnog kapaciteta rafinerije, pa zastoj nije kozmetički nego pogađa srce prerade.
Geopolitička realnost ovog poteza je jasna: Kijev više ne cilja samo na ono što je nadohvat ruke, već na ono što boli ekonomiju. Moskovska rafinerija snabdeva domaće tržište prestonice gorivom, pa svaka pauza u radu znači pritisak na lance koji opslužuju najgušće naseljeni deo Rusije. Ukrajinski generalštab ovakve udare predstavlja kao deo sistematske kampanje, a ne kao izolovane akcije, što menja prirodu rizika za rusku energetiku.
Koliko ovo menja rusku ratnu ekonomiju?
Brojke daju kontekst koji govori više od pojedinačnog požara. Ukrajinski napadi na ruske rafinerije udvostručeni su od početka 2026. godine, a posledica se već vidi u padu proizvodnje benzina, dizela i avio-goriva. Kada se kapaciteti smanjuju, raste i unutrašnji pritisak na ruske vlasti da gorivo preusmere, ograniče izvoz ili apsorbuju troškove zastoja, što su sve mere koje se prelivaju na budžet opterećen ratom.
Za evropsku perspektivu, uključujući region Zapadnog Balkana, ovde se otvara dvostruko pitanje. S jedne strane, smanjeni ruski prerađivački kapacitet dodatno učvršćuje argument o nepouzdanosti oslanjanja na taj energetski pravac. S druge, svaka turbulencija na ruskom tržištu goriva ima potencijal da se odrazi na cene i tokove u širem regionu, posebno tamo gde je vlasnička i logistička veza sa ruskom naftom i dalje prisutna. Diplomatski kanali koji prate energetsku bezbednost Balkana ovakve epizode beleže pažljivo, jer pokazuju koliko je linija fronta postala dugačka i koliko se ratni rizik premešta sa terena na infrastrukturu.
Ostaje otvoreno pitanje koliko će dugo Moskva moći da garantuje da su njena postrojenja, čak i ona uz samu prestonicu, izvan dometa rata: da li je udar u Kapotnji izuzetak ili najava onoga što sledi?
