Posle Slavije, 23 lica: brojanje koje je važnije od broja
Posle skupa na kome je policija službeno izbrojala 34.300 ljudi, a Arhiv javnih okupljanja preko 100.000, država se vratila omiljenom žanru: pojedinačnom postupku protiv pojedinca.
U Banki Inteza na Slaviji, u petak ujutru posle skupa, jedna gospođa u redu je rekla šalterskom službeniku da bi htela da podigne penziju ranije nego što joj stiže, zato što je “od nedelje haos i bolje je da pare budu kod kuće”. Službenik je klimnuo glavom, otkucao zahtev i, ne dižući pogled, dodao da nije ona jedina koja je tu zbog istog. Tri osobe iza nje su se nasmejale, ne baš srećno.
Toj sceni vraćam se kada čitam vest da je Ministarstvo unutrašnjih poslova privelo tačno 23 osobe posle skupa na kome se okupilo, prema procenama, između 34.300 ljudi (zvanično) i preko 100.000 ljudi (Arhiv javnih okupljanja). Razlika između penzionerke i privedenih nije pravna, ona je politička. Penzionerka pretpostavlja da je svaki javni događaj rizik, privedeni su pretpostavku potvrdili svojim telom. Između to dvoje stoji jedna gospođa koja se pravda šalteru zato što joj se ne sviđa atmosfera u zemlji.
Ovo nije izolovan slučaj. Brojanje privedenih posle masovnog okupljanja je u srpskoj javnoj sferi postalo žanr za sebe. Prvo se objavi cifra, zatim se priče pojedinaca razdvoje, na televizijama se prikazuju njihova lica i imena, i sve to traje tačno dovoljno dugo da centar pažnje pomeri sa skupa na incident. Procedura je toliko uigrana da se može opisati kao klijentelistička inverzija: država pojedincu daje pojedinačnu pažnju, ne zato što ga štiti, već zato što sa njim radi pojedinačno.
Mladen Lazić u knjizi “Čekajući kapitalizam, nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji” (2011) razlikuje dve vrste odnosa u postsocijalističkim sistemima, ugovorne i lične. U normalnoj javnoj sferi, građanin koji izađe na ulicu odgovara po opštim pravilima koja se primenjuju na sve. U sistemu koji se uvek vraća na lično, građanin odgovara kao osoba, sa svojim imenom, fotografijom i porodicom. Taj mehanizam ima svoju logiku: protest se ne raspršuje represijom samog protesta, već naknadnom personalizacijom njegovih učesnika. Poruka koja se šalje sledećem talasu nije “ne smete”, nego “videće se ko je bio”.
Tu se javlja kontra-argument, koji moram da unesem sam, jer ga vlast neće formulisati. Možda je 23 privedenih zaista bilo zbog konkretnih krivičnih dela. Možda je deo njih bacao kontejnere, gađao policiju, izazivao nerede. Neka procesuiranje, nezavisno i transparentno, to utvrdi. Helsinški odbor za ljudska prava najavio je da će pratiti postupak, i to je dobro. Ali institucionalna verodostojnost se ne gradi posle skupa, ona se proverava na njemu. Ako iste te institucije imaju problem da privedu osobe koje su mesecima snimane kako napadaju studentske kolone, dok bez problema procesuiraju demonstrante u roku od 48 sati, problem nije pravne, već političke prirode.
Ima još jedna stvar koju javna sfera mora da kaže glasno. Brojanje učesnika nije matematika, već retorička disciplina. Razlika između 34.300 i 100.000 nije greška u proceni, ona je politička izjava. Policijska metodologija (popunjenost kvadrata) sistemski podcenjuje, organizatorska (broj ulaznih tačaka) sistemski preuveličava, a Arhiv javnih okupljanja, sa svojom metodologijom analize satelitskih i video zapisa, daje najbliže racionalnoj sredini. Ipak, ono što se pamti je razlika, ne sredina. Sledećeg jutra, na šalteru u Banci Inteza, gospođa koja podiže penziju ne računa procene, ona računa atmosferu. A atmosfera je proizvod onoga što se posle skupa kaže.
U medijskoj sociologiji postoji termin koji Habermas u “Strukturnoj promeni javnosti” (1962, srpsko izdanje 1969) zove “refeudalizacija javne sfere”. Reč je o procesu u kome javni prostor prestaje da bude mesto razmene argumenata između građana i postaje pozornica na kojoj vlast pokazuje svoju moć građanima. Posle Slavije je upravo to: vlast je pokazala. Skupu nije odgovorila reformom izbornih zakona, niti istinskim ulaganjem u istrage o nadstrešnici, već nizom kratkih kadrova privedenih ljudi i obraćanjem ministra koji ponavlja “minimalna sila”. Refeudalizacija ne zahteva nikoga da se slaže, ona zahteva da svi gledaju.
Vraćam se gospođi sa šaltera. Ona nije bila na skupu, neće biti ni na sledećem, i niko je nikada neće privesti. Ali ona je iz neke od ovih TV emisija povukla zaključak koji je tačan u svojoj nepismenosti, “bolje je da pare budu kod kuće”. To što ona kaže nije politički stav, to je sociološki podatak. Atomizovano društvo ne reaguje na represiju protestom, ono reaguje povlačenjem. Sledećeg meseca, ako se 23 privedenih i dalje budu pojavljivali u udarnim vestima sa fotografijama, gospođe poput nje biće još više, a kolone na Slaviji još uvek velike, samo sa nešto manjom procentualnom razlikom između onih koji izlaze i onih koji bi izašli, da nije atmosfere.
Posle svakog ovakvog ciklusa ostaje jedno pitanje koje sociolog mora da postavi sebi, a ne vlasti. Da li mi, koji pišemo i komentarišemo, doprinosimo razgradnji ili izgradnji javne sfere kada se vratimo na temu privedenih? Odgovor zavisi od toga da li njihova imena izgovaramo da bismo ih branili, ili samo zato da bismo broj 23 ostavili kao naslov koji se dobro klikče. Razlika između to dvoje je razlika između novinarstva i šuma. Ovog jutra biram da nije šum, ali znam da to neće biti dovoljno za gospođu sa šaltera.
