Aktivna politika zapošljavanja, ili pasivna politika zavisnosti

Sin moje prijateljice iz Beograda, diplomirao informatiku 2024, čekao je devet meseci na poziv iz lokalne podružnice Nacionalne službe za zapošljavanje. Konačno mu je javljeno da je predložen za “subvenciju za samozapošljavanje”, program kojim država pomaže nezaposlenim licima da otvore firmu. Subvencija iznosi između 220.000 i 380.000 dinara, u zavisnosti od profila i delatnosti. Sin je program prihvatio, otvorio agenciju za razvoj web aplikacija, primio sredstva, i tri meseca kasnije zatvorio agenciju, jer nije imao klijente. Sredstva nije morao da vrati. Statistika ga je upisala kao “uspešno zaposleno lice”.

Ovaj slučaj nije izolovan, on je instruktivan. Strategija zapošljavanja Republike Srbije za period 2021-2026, kao i Akcioni plan za period 2024-2026, definišu obuhvat finansijskim merama aktivne politike zapošljavanja: 25.280 lica u 2024, 25.210 u 2025, i 25.740 u 2026. godini. Tu spadaju subvencije za samozapošljavanje, javni radovi, stručno osposobljavanje, programi za teže zapošljiva lica. Cifre su jasne, mere su jasne, izvršenje se objavljuje. Pitanje koje sociologija mora da postavi, a ekonomija ne mora, jeste šta ti programi proizvode u dugoročnoj strukturi rada, ne samo u tabeli ovogodišnjeg izveštaja.

Razlika između mere i strukture

U knjizi “Postsocijalistički prelaz u Srbiji: država, klase, socijalna struktura” (Slobodan Cvejić, Plato 2016), autor pokazuje da se srpski model aktivne politike zapošljavanja od 2008. razvijao u smeru koji bi se sociološki mogao opisati kao “kompenzatorni klijentelizam”. Termin ne pripada Cvejiću, ali opisuje fenomen koji je on dobro mapirao: država, koja nije sposobna da garantuje stabilan rast formalne zaposlenosti u privatnom sektoru, koristi javne resurse da kompenzuje strukturalnu rupu kroz programe koji statistički proizvode “zaposlene”, a strukturno produbljuju zavisnost pojedinaca od državne kanale.

Sin moje prijateljice je primer prvog tipa. Statistički, on je 2024. ušao u kategoriju zaposlenih. Strukturno, on je u 2026. nezaposleni programer koji je pokušao da privatno radi, vidio da je tržište zatvoreno (jer veliki integratori posluju sa državom kroz tendere, koji su strukturno nedostupni samostalnim agencijama bez političkih konekcija), i odustao. Subvencija nije bila greška, ali nije bila ni mera koja je rešila problem. Ona je rešila ono što statistika smatra problemom (cifru), a nije dotakla ono što sociologija smatra problemom (strukturu).

Drugi tip primera je još komplikovaniji. Program “javnih radova”, koji se koristi pre svega u manjim sredinama, angažuje nezaposlena lica na komunalnim, parkovskim, kulturnim ili socijalnim poslovima, sa naknadama nešto višim od minimalca, na ograničen period. U strukturi mesta poput Aleksinca, Pirota, Knjaževca, taj program proizvodi sledeću sociološku posledicu: u svakoj rundi javnih radova, lokalni odbori vladajuće stranke imaju neformalni uticaj na to ko će biti predložen. To ne mora biti formalan kriterijum (nije, službeno), ali u praksi jeste, jer Nacionalna služba u manjim sredinama deli zgradu, blizinu i institucionalnu kulturu sa lokalnim političkim mašinama. Lice koje uđe u program zna kome treba da bude lojalno. Lice koje ne uđe takođe zna.

Sada moram da unesem kontra-argument koji moram dati pošteno. Postoji čitanje po kome je svaka aktivna politika zapošljavanja bolja od pasivne. Subvencija samozapošljavanja, čak i kada ne uspeva, daje pojedincu mogućnost koja inače ne postoji. Javni rad, čak i sa klijentelističkim filtrom, obezbeđuje stvarni dohodak za stvarne porodice. Po toj logici, kritika “kompenzatornog klijentelizma” je akademska luksuznost. Delimično je tačno. Ali tačnost te kritike ne znači da je program dobar, nego da je manje loš od alternative koja se zove “ništa”. Razlika između manje lošeg i dobrog jeste ono što politika dugoročno treba da pomera.

U medijskoj sociologiji, kako bi Pierre Bourdieu rekao u “Distinction” (1979), klijentelistička struktura se reprodukuje ne samo kroz materijalnu razmenu, već kroz simboličku razmenu, kroz govorenje. Klijentelistički sistem traži od korisnika da, posle primanja resursa, “razume” tu razmenu, da je verbalno potvrdi, da je u svakodnevnom razgovoru pretvori u zahvalnost. Sin moje prijateljice nije ušao u taj sistem, jer je posle zatvaranja agencije otišao u inostranstvo (sada je u Berlinu). Korisnik javnog rada u Knjaževcu jeste, jer mu sledeća runda zavisi od istog filtra. Razlika između to dvoje nije ekonomska, ona je politička. Pijaca zapošljavanja u Srbiji 2026. funkcioniše kao kombinacija dve pijace, jedne u kojoj se ekonomski selektuje (ko je profitabilan), i druge u kojoj se politički potvrđuje (ko je lojalan).

Sve to ne mora biti odgovor cinizmom. Strategija zapošljavanja za period posle 2026, koja se već priprema, ima priliku da postavi drugačiji okvir. Tri konkretne mere bi mogle pomeriti tu strukturu, ako bi bilo političke volje: prvo, prepuštanje upravljanja aktivnim merama nezavisnoj agenciji bez ministarske kontrole nad personalnim odlukama. Drugo, javno objavljivanje, na opštinskom nivou, ko je primio koju meru i sa kojim ishodom, sa preciznim podacima o ekonomskim rezultatima šest meseci, godinu i dve godine kasnije. Treće, isključivanje subvencionisanih programa za samozapošljavanje koje ne dolaze sa najmanje 12-mesečnim mentorskim okvirom i pristupom domaćem tržištu.

Vraćam se sinu moje prijateljice. On je u Berlinu, radi za jednu fintech kompaniju kao senior developer, prima oko 5.500 evra neto mesečno. Subvencija od 280.000 dinara koju je primio od Republike Srbije ostala je u njegovoj uspomeni kao kuriozitet, ne kao ulaganje koje mu je promenilo putanju. Sociološki, ta subvencija je, kao i njegov odlazak, dva oblika neuspeha iste državne strategije. Statistički, jedna i druga su uknjižene u različite tabele. Tek kada tabele počnemo da čitamo zajedno, ne odvojeno, počećemo da razumemo gde se srpska radna politika zaista nalazi.