Sto četvrto mesto: simptom koji se gleda u 19:30

Moja komšinica iz zgrade u Krunskoj ulici, gospođa od oko sedamdeset godina, koja decenijama gleda Dnevnik 2 u 19:30, rekla mi je pre dve nedelje u liftu jednu rečenicu koju nosim sa sobom već dva meseca: “Saša, oni izgleda više ne lažu da nas zavaravaju, nego da sebe ubede.” Komšinica nije politički angažovana osoba, ne ide na proteste, glasala je za sve postojeće stranke u različitim periodima, i njen sud je više psihološki nego ideološki. Ali on opisuje proces koji međunarodne organizacije sada mere brojkama.

Reporteri bez granica (Reporters Without Borders, RSF) objavili su u maju 2026. godišnji Indeks slobode medija. Srbija se nalazi na 104. mestu od 180 zemalja. To je pad od osam pozicija u poređenju sa 96. mestom prethodne godine, i najlošiji rezultat otkad se Srbija meri tim indeksom (od 2002). U regionu, Srbija je sada najgore plasirana zemlja, iza Kosova (86. mesto), Albanije (83), Bosne i Hercegovine (90), Crne Gore (41), i Hrvatske (60). RSF je situaciju u Srbiji ocenio kao “tešku”.

Spajam dve stvari, gospođinu rečenicu i RSF brojku, ne zato što su iste, nego zato što jedna meri drugu. Pad slobode medija nije apstrakcija koja se odvija u izveštajima međunarodnih organizacija. Pad se odvija u svakoj dnevničkoj minuti, u svakom izboru priloga, u svakom govornom uvodu voditelja koji “obeležava” događaj umesto da ga “izveštava”. Komšinica iz Krunske ne čita RSF izveštaje. Ona čita boju glasa Aleksandra Trijića, dužinu uvodne najave, raspored priloga u Dnevniku, dobijanje ili nedobijanje pozicije za određene političare. Iz tih signala ona izvodi zaključak koji je sociološki tačan, čak i ako bi profesionalni mediolog svaki od tih signala pojedinačno doveo u pitanje.

Šta proizvodi servis koji više ne ubeđuje publiku

Pivot na strukturu problema. RTS je po Zakonu o javnom servisu (Sl. glasnik RS, br. 83/2014 sa kasnijim izmenama) obavezan da bude nezavisan, da obezbedi pravičnu zastupljenost različitih političkih i društvenih grupa, da izveštava na način koji omogućuje formiranje informisanog javnog mnenja. Šta to znači u praksi, najbolje pokazuju monitoring izveštaji NUNS-a i BIRN-a tokom 2024-2026, koji su tokom svake izborne kampanje merili minutažu pojavljivanja, zastupljenost prilozima, ton izveštavanja. Rezultati su konzistentno pokazivali strukturnu prevagu vladajuće koalicije, posebno u udarnim emisijama, u prosečnoj propoorciji od preko 70 procenata političkog vremena.

To je tehnička strana. Sociološka strana je drugačija. U knjizi “Strukturna promena javnosti” (1962, srpski prevod 1969), Jürgen Habermas razlikuje “buržoasku javnost”, koja funkcioniše kao prostor razmene argumenata, i “manipulativnu javnost”, koja funkcioniše kao pozornica na kojoj se pojavljuje moć. RTS u 2026. godini, posebno u udarnim emisijama, sve više pripada drugom modelu. Razlika nije u tome što gledamo na ekranu (i jedan i drugi model imaju ljude, kamere, mikrofone), već u tome zašto gledamo. U prvom modelu gledamo da se informišemo. U drugom gledamo da bismo videli ko je u kadru i ko nije. Komšinica iz Krunske je to formulisala drugačije, ali to je upravo ona misao.

Ovde dolazi do mesta gde moram da unesem kontra-argument, jer komentar koji to ne radi nije komentar nego pamflet. Postoji čitanje, po kome se RTS u prethodnih nekoliko meseci (od februara 2026) “delimično otvorio”, izveštavao iz studentskih protesta sa naslovom, davao prostora opozicionim izjavama, što je SNS okarakterisao kao “skandalozno izveštavanje”. UNS i NUNS su ocenili da je takvo izveštavanje “profesionalno”. Po toj logici, RTS je institucija u kretanju, koja pod pritiskom javnosti reaguje, i koja se ne sme pojednostavljeno svesti na “produženu ruku vlasti”. Delimično se slažem. Ali otvaranje koje je posledica protestnog pritiska, a ne unutrašnjeg uređenja, nije strukturna promena, već taktička korekcija. Strukturna promena bi bila promena u načinu izbora rukovodstva, promena u načinu raspodele redaktorske odgovornosti, promena u načinu odlučivanja o agendi. Ništa od toga nije se desilo.

Treba pomenuti još jedan element, koji RSF posebno ističe u izveštaju 2026. Pritisak na novinare se ne ograničava na javni servis. Tu spadaju, prema RSF metodologiji, fizički napadi (više od trideset evidentiranih napada u 2024-2025), tužbe protiv novinara od strane funkcionera i njihovih bliskih lica (više stotina aktivnih predmeta tipa SLAPP, prema podacima NUNS-a), nadgledanje komunikacija novinara (slučaj Pegasus iz 2023, koji nije proceduralno razrešen), i sistemsko odsustvo zaštite izvora informacija. Pojedinačno, svaki od ovih indikatora se može osporiti. Sabrano, ne može.

Vraćam se komšinici. Posle one rečenice u liftu, pitao sam je da li više gleda Dnevnik 2. Rekla mi je “gledam, ali kao film”, što je zanimljiva fenomenologija konzumacije medija. “Film” znači da je distanca uspostavljena, da ono što vidi više ne percipira kao informaciju, već kao žanr. Sa tačke gledišta javnog interesa, to je gore od stanja u kome bi se ljutila zato što je obmanuta. Onaj koji se ljuti još uvek očekuje istinu. Onaj koji “gleda kao film” je već stupio iz prostora racionalnog političkog subjekta u prostor pasivnog konzumenta. Taj prelaz, više od svake brojke, opisuje stanje srpske javne sfere u 2026. godini.

Iz tog mesta povratak je moguć, ali ne kroz reforme RTS-a koje se najavljuju iz iste strukture moći koja je proizvela problem. Povratak bi zahtevao spoljašnji pritisak (RSF brojka jeste deo tog pritiska, ali sam nije dovoljan), unutrašnji otpor profesionalne zajednice (koji postoji, ali je organizaciono fragmentaran), i ono što je najteže, novu generaciju gledalaca koja Dnevnik 2 ne gleda. Ova poslednja kategorija već postoji, statistički, ona se zove “TikTok i Instagram konzumenti vesti od 18 do 35 godina”. Da li je njihova informisanost bolja, drugo je pitanje. Pitanje za drugu kolumnu, drugi mesec, posle još jednog izveštaja koji će, slutim, doneti brojku gora od ove.