Dva grada, jedan kalendar: Peking i Slavija u istom danu

Jedan moj rođak, vozač u jednom logističkom preduzeću u Zemunu, slao mi je u subotu uveče poruke sa Slavije: prvo selfi sa kolonom kod hotela Slavija, zatim slika iz mase, zatim, oko 21:30, jedna rečenica: “Mile, ako te zanima Kina, daj mi pa onaj prevod, ovde će biti dugačko”. Rođak je inače aktivan u sindikatu, povremeno ide na proteste, retko reaguje emotivno. Ona poslednja rečenica me je više zaintrigirala od svih ostalih.

Tog istog dana, 24. maja, premda je vremenska zona Pekinga šest sati ispred beogradske, predsednik Aleksandar Vučić se obraćao iz prestonice Narodne Republike Kine, najavljujući potpisivanje 23 bilateralna sporazuma i dve zajedničke izjave u prisustvu predsednika Si Đinpinga. List Pravda Balkan preneo je da je predsednik istakao porast srpskog izvoza u Kinu od 85 procenata u prva četiri meseca 2026. u poređenju sa istim periodom prethodne godine. Iz Beograda, list Danas je preneo izvod iz ruskog Komersanta, gde piše da je grad ispratio predsednika “masovnim protestima”.

Paralelizam dva kalendara je preoštar da bi bio slučajnost. Da je Pekinška poseta planirana neke druge subote, ili da je studentski skup bio zakazan za neki drugi datum, dva događaja se ne bi rifovala. Posete na takvom nivou se planiraju mesecima unapred, studentski skup od 23. maja je takođe najavljen mesecima ranije, kao završetak prolećnog talasa pred jesenje izbore. Ako su dva kalendara dospela u isti dan, to je posledica odluke jedne od strana da rasporedu ne prilagodi nijednu poziciju. Ko je odlučio da se ne prilagodi, jasno je. Pitanje je zašto.

Odgovor leži u onome što politolozi (ovde mislim posebno na rad Florijana Bibera i njegove studije o “stabilokratiji” u zapadnom Balkanu, objavljene u zborniku “The Rise of Authoritarianism in the Western Balkans”, Palgrave Macmillan, 2019) zovu narativnom kontrolom. U sistemu u kome se legitimitet vlasti gradi na medijskom prikazu, a ne na institucionalnom konsenzusu, predsednik koji istovremeno potpisuje 23 sporazuma sa Kinom i odsustvuje sa skupa od preko 100.000 ljudi ne pravi grešku. On formuliše izjavu. Izjava glasi: dok jedni protestuju, drugi rade. Slika sa Si Đinpingom je odgovor na sliku sa Slavije. Ne radi se o tome ko ima više ljudi, već o tome čija je slika dovoljno globalna da nadvisi domaću.

Ovde moram da unesem kontra-argument, jer ovo se može učiniti previše ciničnim. Postoji čitanje po kome Kina jeste, objektivno, najveći individualni investitor u Srbiji, najveći trgovinski partner van EU, i da je predsednikova poseta logičan diplomatski potez koji bi se desio bez obzira na domaću agendu. Investicije Linglong-a, HBIS-a, Mei Te-a, infrastruktura “Pojas i put”, sve to su stvarni ekonomski tokovi, a ne PR režija. Postoji takođe argument da bi odlaganje posete zbog domaće demonstracije bilo signal Pekingu da je srpska politika podložna ulici, što je u kineskom razumevanju države neprihvatljivo. Sve to je tačno. Ali tačnost svake od ove tri tvrdnje ne menja činjenicu da je raspored proizveo paralelizam, i da je paralelizam proizveo poruku.

Ima jedna stvar koja iza svega ostaje, sociološki posebno zanimljiva. Srpska klijentelistička struktura, kakvu je još 1994. opisao Mladen Lazić u zborniku “Razaranje društva” (Filip Višnjić), funkcioniše na obećanju da će centar moći obezbediti distribuciju resursa kroz lične mreže. Sporazumi sa Kinom su tipičan resurs takve vrste: ne ide se kroz javnu konkurenciju, ne ide se kroz parlamentarnu raspravu, ide se kroz dva predsednika koji potpisuju u prisustvu kamera, posle čega država i mediji preuzimaju distribuciju vesti, ugovora i kasnije, podugovora. Slavija, sa druge strane, traži suprotno: depersonalizovano postupanje države, javno objavljivanje dokumentacije, krivična odgovornost po pravilima koja važe za sve. Razlika ova dva sistema je razlika između politike kao mreže i politike kao norme.

Vraćam se rođaku iz Zemuna. Oko ponoći mi je poslao još jednu poruku, iz autobusa kojim su se vraćali za Vojvodinu: “Bilo nas je puno. Ali Vučić je sutra u dnevnicima sa Kinom. Vide se obojica, ali pamti se samo onaj koji je u rukavicama i potpisuje.” Ta rečenica je politički naivnija nego što izgleda, jer odgovornost za “šta se pamti” ne nosi onaj koji se ne sastaje, već onaj koji bira da ne dođe. Ali ona je sociološki tačna. U pejzažu medijske sociologije, slika je svetlost, a tekst je samo komentar. Ko ima sliku, ima pamćenje.

Sledećih meseci do izbora, koje je predsednik najavio između septembra i novembra 2026, ovo paralelno emitovanje će se ponavljati. Svaki put kad bude skup na Slaviji ili Trgu republike, biće i nekakva zvanična poseta, otvaranje fabrike, sastanak sa stranim šefom države. Ne zato što je to slučajno, već zato što jeste princip narativne kontrole. Pitanje za javnu sferu u Srbiji nije više “kako sprečiti paralelizam”, jer to nije moguće. Pitanje je “kako naučiti da ga čitamo bez naivnosti”. Rođak iz Zemuna je u suboti, sociološki, učinio jedan korak ka takvom čitanju. Ostatak društva tek treba da pređe taj korak.

Treba dodati još jednu opservaciju, koja sa Pekingom nema veze, ali ima sa onim što paralelni kalendar čini funkcionalnim u srpskom kontekstu. Većina domaćih medija prati posetu Kini kao “uspeh”, a skup na Slaviji kao “incident”. Distinkcija nije neutralna. Uspeh se izveštava nabrajanjem (23 sporazuma, dve izjave, milijardu evra investicija). Incident se izveštava ličnostima (privedeni, povređeni žandarmi, zapaljeni kontejneri). Tako se događaj sa preko 100.000 učesnika svodi na imena nekoliko desetina ljudi, dok se događaj sa dva potpisnika diže na nivo strategije. Ta razlika u jeziku nije slučajna, ona je gramatika narativne kontrole o kojoj sam ranije pisao. Onaj koji bira jezik bira i pamćenje.